Biljana Đorđević Bogdanović, arheolog
O ZLAKUSKOJ GRNČARIJI
I NJENOM ZNAČAJU ZA ETNOLOŠKA
I ARHEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA

Nadaleko čuvena po svom kvalitetu, grnčarija užičkog kraja je već početkom ovog veka postala zanimljiva i za naučnike. 0 njoj je još 1909. godine Živko Joksimović pisao u Srpskom etnografskom zborniku. Već 1936, Bisenija Peruničić svoje interesovanje usredsređuje baš na zlakuske lonce, dok je najiscrpniji i najpotpuniji zapis o njima načinila Natalija Blagojević 1973. godine u Užičkom zborniku. Poslednji do sada objavljeni etnografski prikaz rada zlakuskih grnčara dala je 1983. godine Bosiljka Rosić, a Persida Tomić je iste godine u svojoj monografiji "Grnčarstvo u Srbiji" objedinila sva dotadašnja znanja o ovoj temi.

Početkom devedesetih godina i arheolozi su se zainteresovali za način izrade zlakuske grnčarije, koji predstavlja svakako najarhaičniju grnčarsku tehniku danas poznatu u Evropi. Poređenjem ove grnčarije i tehnologije koja je primenjena u njenom nastajanju sa znanjima koja imamo o praistorijskoj, naročito keramici gvozdenog doba mogu se dobiti interesantni i za nauku korisni rezultati.

Specifičnost grnčarije o kojoj je reč je, kako u materijalu koji se koristi za izradu lonaca, tako i u samom načinu izrade. Savršena kombinacija gline (gnjile) koja se dovozi iz sela Vranjani i kalcita (vrste) koji se kopa u selu Rupeljevu, u idealnom odnosu 1:1, omogućila je nastanak grnčarije koja opstaje vekovima. Čak i u uslovima savremenog načina života, kada ih je moda metalnog posuđa, moglo bi se reći nepravedno potisnula, zlakuski lonci uspeli su da opstanu i da svakim danom sve više opravdavaju svoje postojanje.

Specifičnost izrade ovih lonaca posebno je značajna za etnološka i arheološka istraživanja. Ručno grnčarsko vitlo, kakvo se danas koristi u Zlakusi, zadržalo se na Balkanu još samo u nekim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Podaci koji govore o njegovom postojanju u Španiji i Portugaliji stari su nekoliko decenija, pa je moguće da je brza modernizacija u poslednjih dvadeset godina dovela do izumiranja ovog zanata i na krajnjem zapadu Evrope. Bez obzira na to da li je ova pretpostavka tačna ili ne, Zlakusa svakako predstavlja, ako ne poslednji, ono bar jedan od poslednjih bastiona ručnog vitla u Evropi.

Ručno grnčarsko vitlo izrađuje se od drveta. Na Balkanu su poznata četiri različita tipa, od kojih je zlakuski najkomplikovaniji. Sastoji se od okruglog točka prečnika 33 cm i debljine 5 cm nasađenog na osovinu visine 22 cm, koja prolazi kroz krst čiji su kraci povezani sa točkom stubićima visine 14 cm. Cela konstrukcija ugrađena je na osnovu koja joj omogućava stabilnost.

Nakon pripreme, komadom gline u obliku pogače grnčar započinje izradu dna posude i gradnju zidova. Spiralnim dodavanjem novih komada gline u obliku kobasice zvanih „sudžuk" nastavlja da gradi posudu koju će posebnim alatom i okretanjem vitla jednom rukom doraditi. Alat kojim se tom prilikom koristi načinjen je od prirodnih materijala koji su i praistorijskom grnčaru mogli biti dostupni. „Bočilo" je konusno parče drveta kojim se sud sa unutrašnje strane „boči", odnosno daje mu se zaobljena forma i ujednačuje debljina zidova u isto vreme. „Kustura" ili „kostura" je drveni nož kojim se skida višak gline. „Rub" je komad krpe ili kože kojim se formira obod, a sud sa spoljne strane gladi. „Šaraljka" je zarezani drveni štapić (danas je to metalni zupčanik) kojim se posuda ukrašava.

Pečenje ovako napravljenih sudova još jedna je specifičnost rada zlakuskih grnčara. Posle nekoliko dana sušenja na vazduhu i dimljenja u sušionici pristupa se pečenju na otvorenoj vatri. Sudovi se polože na ravno tlo, na podlogu od drvenih oblica. Čitava konstrukcija opkoli se i prekrije drvenim oblicama i granjem i zapali. Proces pečenja traje dok sudovi ne pobele. Iznenađujuća je efikasnost ovog metoda s obzirom na to da je minimalna temperatura potrebna za pečenje keramike 600-700°C i s obzirom na to da su posude na ovaj način vatri izložene neravnomerno. Gotove posude dobrog su kvaliteta, otporne na vatru i čvrste, tako da su se zadržale u upotrebi bez obzira na sudove od drugih materijala koji su danas uobičajeni.

Interesantno je da se ovakav način izrade grnčarije baš ovde očuvao do danas. Po sećanju lokalnih grnčara, u užičkom kraju grnčarstvo je bilo razvijeno poslednjih 300 godina. U prvoj polovini XIX veka grnčari su bili najbrojniji baš u užičkom i zlatiborskom srezu. Od ukupno 189 grnčara u Srbiji, 71 je bio iz užičkog okruga kome su pripadala dva pomenuta sreza. Tokom poslednja dva veka, kako su se prilike menjale i kako se potreba za grnčarijom smanjivala, a nju u domacinstvu zamenjivalo emajlirano posude, tako se i broj grnčara smanjivao. Zanat se, međutim, do danas nije ugasio. Nije slučajno da je poslednje uporište grnčara u ovom kraju baš u Zlakusi. Zlakuski grnčari su jedini opstali zato što su koristili najbolje sirovine i bili najveštiji, što je rezultiralo najkvalitetnijim loncima za kojima nikada nije prestala tražnja.

U selu Zlakusi, na početku Kolonije, 1996. godine, 6 grnčara bavilo se ovim zanatom. Danas, zahvaljujući Koloniji, u selu ima više od 40 majstora ovog starog zanata.