Nikola Kusovac, istoričar umetnosti
U ZNAKU TRADICIJE

Ako nauku, tehniku i tehnologiju određuje preka potreba neprestanog napretka, katkad i revolucionarno skokovitog, onda se za umetnost i kulturu može reći da podrazumevaju čvrsto oslanjanje na tradiciju i proces mirne evolucije. Tako gledano umetnost keramike ima najdublje, rekli bismo, iskonske korene. Stara je koliko i sam čovek ili čovečanstvo. U stvari, prvi ostaci materijalne kulture prema kojima se određuju stvaralačka priroda i dometi tek uspravljenog čoveka, odnosno po kojima se određuju počeci civilizacije, sadrže se u prvim plodovima njegovih ruku, u oružju, oruđu i posuđu kojima se služio. Dakle, u prvom redu, radi se o predmetima, tzv. artefaktima, izrađenim od trajnog materijala, od kamena, kosti i gline, potonje grnčarije i keramike, a sasvim retko od drveta i kože, čiji je vek trajanja mnogo kraći.

U svakom slučaju, istorija keramike se
u znatnoj meri poklapa sa istorijom čovečanstva i razvojem raznih civilizacija,
u kojima bez izuzetka predstavlja zajednički imenitelj. Po tome, po sveopštoj zastupljenosti i trajanju u svim civilizacijama, predmeti od pečene gline (grnčarija i keramika, upotrebna i umetnička), predstavljaju u kontinuitetu
od iskona najznačajnije svedočanstvo čovekovog stvarajućeg duha. Iz te činjenice proističu i posebnost keramike
i njen izuzetan značaj u istoriji svih društvenih zajednica, posebno onih drevnih, sa dugom stvaralačkom tradicijom. Upravo svest o značaju takve tradicije i želja da se ona očuva, obogati, stvaralački osveži i učini što poznatijom, podstakla je akademskog slikara-keramičara Sofiju Bunardžić da se pri prvom susretu sa narodnim grnčarima iz sela Zlakuse, nadomak Užica, prihvati teškog ali obećavajućeg zadatka pokretanja jedne profesionalne međunarodne kolonije, koja bi pored umetnika keramičara okupljala i druge stručnjake, arheologe, etnologe, likovne kritičare, istoričare i teoretičare umetnosti. Taj složeni posao zahtevao je dugu i ozbiljnu pripremu.

Srećom, uporna i na sva iskušenja spremna, Sofija Bunardžic je deceniju potom, 1996, naum pretvorila u stvarnost. Tada se u pitoresknoj Zlakusi, oko ognja koji je glinu na vekovima proveravan grnčarski način pretvarao u keramiku, kao u nekom paganskom ritualu, okupilo trinaestoro veoma uglednih, uglavnom vodećih jugoslovenskih keramičara i četvoro gostiju, dvoje iz Bugarske i po jedan iz Grčke i Austrije. Bio je to početak koji je jamčio trajanje onda tek utemeljene Međunarodne likovne kolonije keramike ZLAKUSA. Dalje, kaljena u godinama teških ratnih iskušenja, besprimerene izolacije zemlje i satanizacije srpskog naroda, ova Kolonija ne samo što je opstala nego se i potvrdila kao ugledna likovna smotra, šta više sa već hvale dostojnom tradicijom.

U neprestanom napretku i rastu Kolonija je 2001. proširila svoju delatnost i, pored keramike, keramičarima omogućila da se ogledaju, koriste ili inspirišu i veštinom oblikovanja stakla, u radionici za umetničku obradu stakla "Tiffany", vlasnika Velimira Tošanića u selu Tripkova.